Organska materija zemljišta i njen značaj u ishrani biljaka

Zemljište predstavlja složenu prirodnu tvorevinu sastavljenu od čvreste, tečne i gasovite faze. Čvrstu fazu zemljišta čine mineralni i organski deo. Dok je mineralni deo u zemljištu uglavnom konstantan, dotle organski deo zemljišta je promenljiv. Pod izrazom organska materija u zemljištu najčešće se podrazumeva količina organskih jedinjenja nastalih od izumrlih delova biljaka, zemljišne faune i plazme mikroorganizama. Produkti raspadanja svih sveže izumrlih organskih ostataka u zemljištu u osnovi se dele na dve grupe:                                                 1. nespecifične organske materije                                                                                         2. specifične organske materije                                                                                       Nespecifične organske materije su prvi proizvodi razlaganja biljnih i životinjskih ostataka bez resinteze ( organske kiseline, belančevine, ugljeni hidrati, celuloza, masti, smole, amino šećeri.....). Najveći deo nabrojanih jedinjenja, posebno nakon zaoravanja žetvenih ostataka, se malo zadržava zbog njihovog prelaska u specifičnu organsku materiju –humus.                  Specifična organska materija –humus čini najveću rezervu organskog dela čvrste faze zemljišta. Humus nastaje razlaganjem organskih materija mikrobiološkim i hemijskim putem i sintezom novih organskih jedinjenja. On učestvuje u procesima obrazovanja zemljišta, te od njegovih svojstava zavise mnoge fizičke i hemijske osobine zemljišta. U humusu se najvećim delom nalazi Ca, Mg, K i Na u adsorbovanom stanju-zamenljivom obliku. Za očuvanje  prirodnih rezervi humusa u zemljištu vrlo je važno voditi računa o sistemu gajenja poljoprivrednih useva . Isto tako i često razoravanje zemljišta zbog mešanja vazdušno-vodnih uslova u njemu utiče na veće smanjenje humusa. Da bi se organska materija, posebno kvalitetan humus održao a samim tim i povećao u zemljištu, pored primene organskih đubriva, potrebno je maksimalno i pravilno zaoravanja celokupne mase žetvenih ostataka. Voditi računa da se zaoravanje vrši uz smanjenje odnosa ugljenika i azota, dodavanje odgovarajuće količine mineralnih azotnih đubriva, povremeno gajenje i zaoravanje određenih biljnih vrsta koje sadrže veće količine azota, u zelenom stanju- zelenišno đubrivo. Očuvanje i povećanje organske materije zemljišta  nam garantuje veću plodnost zemljišta, povećanje prinosa, kvaliteta i veću rentabilnst poljoprivredne proizvodnje uz ekološku zaštitu poljoprivrednog zemljišta.